уторак, 14. децембар 2010.

Istraživačko-nagradna igra - 3. dio

(25)
U pitanju je Stefan Tomas. Njegov najcesci dinar, komad je kovan posle 1451 god posle sklapanja mira sa Djurdjem. Natpis na latinici, sa katolickim ukrasima ( dodvoravanje papi ). U ovom slucaju natpis: ROGS TOME REX BOSN S GREGORI PAPE. Na aversu grb Bosne.


(26)
Kovanica je izlizanija od prve ali po ukrasima blizu oboda i samom stilu slova rekao bih da su u pitanju Tomas i Djuradj. Novac kovan odmah po njihovom pomirenju kao sto sam naveo u prethodnom opisu. Ono sto je meni najvise zanimljivo kod ovog komada jeste sto je opis polu latinica-polu cirilica. Natpis ide ovako: GOS TOMAS CRA BOSN DEСПОТ ГРОГРЉГЉ ( NADJOH CIRILICU POSLE 10 min motanja po conrtol panelu. ).
Na aversu grb Kotromanica a na reversu poznati simbol Djurdja Brankovica, uzdignuti lav sa dugim repom.

(27)
Ovaj komad mi zadaje muke. Stil kovanja je identican Djurdjevim, ali opet, sken je los i ne moze da se zumira, ostajem pri tome da je Djurdjev ali nije sigurno. Posto je sve otvoreno zavrsavam sa opisom ove kovanice.

(28)
Komad pripada Drudju Brankovicu, njegova jedina vrsta u tri reda ogranicena linijama. Nije kovao novac izmedju 1412 i 1427. Pre 1412 kovao je novce sa natpisom ГРЉГЉ БРАНКОБНИКЉ, ГОСПОДНИЉ ГОРГЉ, ГОРГЉ, ГОСПОДНИЉДЕСПОТ. Moja licna pretpostavka jeste da je ove vrste novca kovao posle 1427 jer tek tad koristi puno ime odnosno titulu, ime i prezime.
U pitanju je njegov mali dinar sa tezinom 0,6-0,9g.

(29)
Djurad Brankovic, njegov bakrenjak, tekst u tri reda, kovan sigurno posle 1427 jer pre kuje iskljucivo srebrnjake.

(30)
Despot Stefan Lazarevic, njegova poznata kovanica koja odudara od svih ostalih kovanica naseg srednejg veka po stavu Isusa Hristosa koji ne drzi nista u rukama, pritom su one rasirene, nikog ne blagosilja sto nije obicaj. Licno, ovaj komad mi se ne cini kao autentican. Obod suvise obao i tup, kao i ostre podebljane linije koje odudaraju od tadasnjeg stila kovanja.

(31)
Ovaj komad moze biti Dragutin ili Milutin, niko nikad ne bi mogao sa sigurnoscu reci jer su presudni detalji na kovanici izlizani ( pre svega natpis, lice desne osobe ). Po predstavi Isusa Hristosa rekao bih da je u pitanju Dragutin, kad bi desni drzac zastave bio detaljniji, i recimo, kad bi mu se videla brada, to bi onda bio Sveti Stefan i to je onda Dragutin bez pogovora, ovako sve ostaje otvoreno. Takodje, u pitanju je matapanski dinar, kovan po ugledu na Veneciju.

(32)
Stefan Dusan Uros IV Silni. Njegov uobicajeni novac. Na predstavi car Dusan i njegova zena Jelena, na reversu Isus Hristos. Kovan za celo carstvo. Mali dinar sa tezinskom stopom 0,6g-1,0g. Raski stil kovanja koriscen u propagandnu svrhu u svim delovima tadasnjeg velikog carstva.

(33)
Opet Dusan Silni, njegov mali dinar sa Dusanom na prestolu, sa druge strane presveti Isus Hristos.

(34)
Dusan Silni, njegov standardni dinar sa slemom, natpis moze biti STEFAN IMPERATOR, STEFAN DEI GRA REX I STEFAN VROSIVS. Na ovom komadu prepoznajem IVS sto nagovestava da je natpis STEFAN VROSIVS. Redak komad svakako. I ono sto je najzanimljivije jeste sto je zigosan, zig ptice koja se odlicno vidi. Koriscen u Bugarskoj.

(35)
Lazar Hrebeljanovic. Uobicajeni srebrni dinar. Dve zvezde u vidu ukrasa. Natpis previse zbijen te su se slova stopila, glasi najverovatnije CONTEL LASARO, sa druge strane NOVOMO. 0,6-0,7.

(36)
Vuk Brankovic. Imitacija grosa. Uobicajen komad.

Istraživačko-nagradna igra - 2. dio

(13)
Kralj Milutin- STEFAN UROS II (1282-1321), Ag-1.56 gr
Av: VROSIVS REXX SS(TEFAN). Na levom ramenu Sv.Stefana X.
Rv: IC-XC. Hrist na prestolu
Dinar tipa matapan.
(14)
Knez Lazar (1371-1389) Ar dinar, kovnica novo brdo.
Av: Knez Lazar s dijademom na glavi i latinski naziv CONTE LASARO
Rv: Hrist na mandorli, natpis NOVOMONTE M APCEPS.
(15)
Car Dusan (1331-41-55) Ag
Av: Car i carica i izmedju njih zezlo sa krstom
Rv: Hrist na prestolu.
(16)
(17)
Car Dusan- Stefan Uros IV (1331-41-55) Ag,
Av: ELIA IPA IPOR STFA
Rv: IC-XC. hRIST U MANDROLI.

(18)
Kralj Vukasin (1365-1371) Ag.
Av: Cirilicni natpis u 5 redova
Rv: Hrist na prestolu.
(19)
Car Dusan (1331-41-55) Ag
Av: car Dusan sa zezlom i krunom na glavi koju mu stavljaju andjeli.
Rv: Hrist na prstolu.
Dinar je markiran u Srbiji.
(20)
Car Dusan (1331-41-55) Ag.
Av: krst, ali je dosta izlizan pa se tekst nezmoze protumaciti.
Rv: Hrist na prestolu levo i desno od hrista slova N i O.
(21)
Car Uros (1355-1371) Ag,
Av: ispisan tekst na cirilici Hrist.
Rv: Vrosivs nperator.
(22)
Knez Lazar (1371-1389) Ag.
Av: knez sa dijademom stoji, cirilicni natpis S knez S- Lazar ST
Rv: Hrist na prestolu
(23)
Car Dusan ( 1331-41-55) Ag.
Av: Car dusan na konju sa krunom na glavi
Rv: IC XC Hrist na prestolu.
(24)
Kralj Vukasin (1365-1371) Ag.
Av: Cirilicni natpis u 5 redova U Hrista, Gospoda našega pobožni kralj Vukašin.
Rv: Hrist na prestolu

понедељак, 13. децембар 2010.

Istraživačko-nagradna igra - 1. dio

(1)
(2)
(3)
(4)
(5)
(6)
(7)
(8)
(9)
(10)
(11)
(12)

Dinar

Kada je u Skoplju, 16. aprila 1346. godine, kralj Stefan Dušan krunisan za cara, za tu je priliku iskovan atraktivni srebrni srpski dinar, takozvani krunidbeni dinar cara Dušana. Na njemu je mladi car prikazan u stojećem položaju, obučen u svečanu carsku odoru i sa zlatnim žezlom u rukama, dok mu dva anđela na glavu stavljaju krunu. Natpis na tom novčiću je kratak, piše samo „STEFAN CAR“, starinskom ćirilicom.
Ovaj novčić, premda jedan od najpoznatijih, svakako nije prva srpska moneta po imenu DINAR. Prvo kovanje srpskog novca započelo je za vreme vladavine kralja Stefana Radoslava (vladao od 1228. do 1233. godine). Naziv tog prvog srpskog novca bio je, baš kao i danas – dinar srpski ili, na latinskom, grosus de Rascia, raški groš. A prvo pominjanje imena DINAR, kao domaće srpske valute, pojavljuje se 1321. godine, u listini kralja Uroša II Milutina. Premda se u srednjem veku na samom novcu po pravilu nije označavao njegov naziv, u srednjevekovnoj Srbiji ipak je postojao jedan izuzetak od tog pravila. To je dinar koji je iskovao titularni gospodin Vuk Branković, sin ohridskog velikaša, sevastokratora Branka Mladenovića. Na tom je novčiću, lepo i jasno, ispisano starom srpskom ćirilicom – „VLKOV DINAR“.
Dinar, kao termin koji označava domaći srpski novac, pominje se takođe u Dušanovom zakoniku. Srbija je, dakle, od same pojave sopstvenog novca, imala monetu koja se uvek i isključivo zvala – DINAR.
A zašto baš dinar i šta znači taj naziv? Naziv potiče iz antičkih vremena, od imena najčuvenije rimske monete koja se zvala DENARIUS. Naziv denarius, na latinskom, značio je desetica ili desetka, zato što je vredeo 10 bakrenih asa. I kasnije, kada je vrednost porasla na 16 asa, ime denariusa nije promenjeno. Srebrni denarius kovao se u antičkoj Rimskoj imperiji oko pet stotina godina.
Originalni naziv denarius dobio je na Istoku grčki oblik DENARION, a koji se po novogrčkom izgovarao DINARION. Ovaj grčko-vizantijski naziv preuzeli su Arapi u VII veku, skratili ga i po njemu nazvali svoj zlatni novac koji je bio prvi svetski novac po imenu DINAR. Taj dinar iskovao je kalif Damaska Abdul-Malik 696. godine, a po uzoru na vizantijske zlatnike. Arapski zlatni dinar brzo se proširio kroz srednjevekovnu Evropu, sve do Baltičkog mora, jer su Arapi, koji su zavladali Bliskim Istokom, severnom Afrikom i Španijom, obavljali značajan deo trgovine u tadašnjem svetu, a naročito u periodu VIII – X veka.
Kada je u srednjem veku došlo do formiranja nezavisnih država Evrope, svaka je država svoju političku nezavisnost isticala i svojom monetarnom nezavisnošću, kovanjem svog sopstvenog novca. Evropske kraljevine u početku uglavnom kuju samo srebrni novac, što je bio slučaj i sa Srbijom, a kao jedinstvena zlatna moneta Evrope koristio se dugo vremena carski novac, vizantijski solidus. Naziv ovog zlatnika potiče od reči vojnik ili soldat, jer je uglavnom bio kovan za plaćanje vojske.
U srednjevekovnoj Srbiji, sopstveni novac, srpski srednjevekovni dinar, kovali su svi vladari od Radoslava, najstarijeg sina Stefana Prvovenčanog, pa do despota Lazara Đurđevića u XV veku. Novac nisu kovali samo srpski kraljevi, carevi i despoti, nego i drugi srpski srednjevekovni feudalci, pa i gradovi – Prizren, Skoplje, Smederevo itd.
Natpisi na srpskom novcu bili su ili ćirilicom tj. srpski, ili latinicom – latinski. Po jednoj teoriji je, navodno, novac sa ćiriličnim natpisima bio namenjen za unutrašnju, a onaj sa latinskim natpisima, za spoljnu trgovinu.
Pre cara Dušana, srpski novac uglavnom je kovan po venecijanskim uzorima i ti prvi srpski dinari poznati su po imenu matapani. Na jednoj strani srpskih dinara – matapana prikazan je Hrist na prestolu, a na drugoj strani je srpski kralj koji prima zastavu od Sv. Stefana, uz natpis „STEFANVS REX – S. STEFAN“ tj. Kralj Stefan i Sveti Stefan. A svi srpski srednjevekovni vladari iz dinastije Nemanjića nosili su ime Stefan. Ovo ime nose i neki bosanski srednjevekovni vladari jer su rodbinski bili vezani sa dinastijom Nemanjića. Na bosanskom srednjevekovnom novcu, koji se takođe zvao dinar, natpisi su, kao i na srpskom novcu, bili ili na narodnom jeziku, ili na latinskom.
Pored Srbije i Bosne, novac po imenu dinar kovao se u Dubrovniku. Dubrovački novac kovao se oko 500 godina, od 1294. pa do ukidanja Dubrovačke republike 1808. godine.

R.

Mandić, časopis Dinar broj 1

петак, 10. децембар 2010.

Privredni razvoj i prva pojava novca u srednjovekovnoj Srbiji

Kada je reč o ekonomiji srednjovekovnih balkanskih država mnogi vide pred sobom stereotip tamnih, nedokučivih vremena, u kojima vladaju ratovi, primitivizam, neznanje, privredna nerazvijenost, zatvorenost, kao i inferiornost u odnosu na ostale evropske države toga doba. Iako za zapadni deo Balkana nedostaju istorijski izvori koji bi ovo razdoblje, posebno u ranom srednjem veku, bolje osvetlili, arhive nekih primorskih gradova nam daju dovoljno podataka za rekonstrukciju opšte slike njegovog privrednog razvoja.
Balkanska populacija ranog srednjeg veka, sazdana od pridošlih slovenskih zemljoradnika i starosedelaca stočara, dospela je na svom razvojnom putu u kasnom srednjem veku do razvijene privrede, jake robne i novčane proizvodnje, velikog trgovinskog prometa, kao i složenih oblika privređivanja. Razdoblje do XIII veka je veoma oskudno u izvorima. Iz poslednjih decenija XII i prvih godina XIII veka postoje dokumenti o trgovini primorskih gradova sa italijanskim gradovima i unutrašnjosti Balkana. Radi se o ugovorima Dubrovnika sa nekim italijanskim gradovima, Bosnom i Srbijom iz 1148. i 1221. godine. Primorska mesta su zahvaljujući, pre svega, svom geostrateškom položaju još u ranom srednjem veku uspela da prevaziđu zatvorenost koju karakteriše naturalna privreda. Izmeođu svih primorskih mesta, koja su u startu imala skoro jednake izglede za osvajanje pozicije kod država u unutrašnjosti Balkana, istakao se Dubrovnik i njegovi trgovci, koji će, zahvaljujući još prvim Nemanjićima, u tadašnjoj drzavi, Raškoj, naći pogodno tle za paralelno delovanje na dva koloseka kao rudarski preduzetnici s nizom pripadajućih delatnosti, i kao trgovci za snabdevanje lokalnog stanovništva uvoznom robom. Primorski gradovi koji su uspostavili trgovačke veze sa italijanskim gradovima i balkanskim zaleđem imali su ulogu posrednika između unutrašnjosti Balkana sa ostalim mediteranskim gradovima. Roba koja je izvožena na Primorju bila je više stočarskog karaktera - sir, suvo meso. kože, krzna, vosak i med, pa se može zaključiti da su stočarski proizvodi bili tražena izvozna roba.

Tokom XIII veka dolazi do potiskivanja Vizantije i jačanja i isticanja novih država, kao što su Ugarska sa Hrvatskom, Bosna, Srbija i Bugarska. Njihovi vladari se trude da što više ojačaju privredu tako što odobravaju kolonizaciju stranaca, dodeljuju privilegije rudarima i trgovcima, uz garanciju bezbednosti na putevima. Dubrovnik koji se između ostalih pri-morskih gradova veoma rano istakao preduzimljivošću svojih trgovaca i građana, nije bio pod vlašću srpskih vladara, ali su mu ovi ugovorima obezbeđivali sve privilegije i slobode kretanja i poslovanja, kakve su imali i srpski podanici.
Period XIV i XV veka pruža mnogo više podataka u pogledu razvoja trgovine među populacijom Balkana. Kontinuirana trgovinska razmena je bila znak postojanja viškova proizvodnje. Uz olakšane uslove rada dolazi do jačanja robnonovčane privrede. Naznake robne proizvodnje u kasnom srednjem veku vidljive su iz izdiferencirane podele rada, slo-ženih oblika organizovanja trgovinskih društava i preduzetnika, kao i novčanih i kreditnih operacija koje su prilično uzele maha. Robna proizvodnja je izrazito bila zastupljena u primorskim oblastima, zatim u rudarskim centrima i njihovoj okolini, kao što su Novo Brdo, kopaonički areal, deo Bosne i srednje Podrinje. O jačanju robne proizvodnje svedoči i porast gradskih naselja koja se formiraju oko rudnika. U njima se obavljaju trgovinski promet i razJičite zanatske delatnosti namenjene bilo tržistu, bilo oblasti rudarstva. Iz podataka za XV vek vidi se da su u doba Srpske despotovine postojali veoma složeni oblici poslovanja u oblasti rudarstva, i odnosi koji su mogući jedino u razvijenoj ncvčanoj privredi. Ovde se konkretno radi o preduzetništvu u rudarstvu i već dobro uhodanom kreditiranju građana. Dubrovački trgovci su nastupali udruženo (Societas), pri čemu su obezbeđivali finansijska sredstva za investicije, angažovali gradnju topionica, kupovali prava na okna, preuzimali naplatu urbure, itd. sve u cilju izvoza u Dubrovnik i italijanske gradove, posebno u Veneciju. Osim toga, oni su u prvoj polovini XV veka u Srbiji sproveli čitav sistem kreditiranja građana, pa i seoskih područja.

Zahvaljujući intenziviranoj eksploataciji rudnika srebra Srbija je u ovom razdoblju uspela da nadoknadi slabosti ekonomskog razvoja prethodnog perioda. Tu je najveću ulogu imalo Novo Brdo koje je sa svojom visokom proizvodnjom omogućilo Despotovini da održava materijalni nivo svoje klase daleko iznad nivoa koji bi inače odredila opšta razvije-nost robno-novčane privrede u Srbiji.

Ekonomija Srbije se razvijala u tesnoj sprezi sa ekonomijom Dubrovnika zato je nemoguće o njoj govoriti van tog konteksta. Sama vekovna prisutnost dubrovačkih trgovaca, raznih stručnjaka i ostalog življa na tlu srpskih zemalja govori o vezama koje su manje ili više bile uspešne, i odnosima između dubrovačke vlade i srpskih vladara - katkad dobrim, katkad lošim. Republika je svojim umećem iskoristila srpski rudarski potencijal, svakako radi ličnog profita pri čemu je isto tako veliki profit ulazio i u ličnu (državnu) blagajnu srpskog vladara.
Velike promene na području privrede i rudarstva u Srbiji uticale su na razvoj novčanog sistema. Do pojave srpskog novca sredinom XIII veka, u razdoblju koje se poklapa sa počecima rudarstva u Srbiji (Brskovo), u srpskim zemljama su bili u opticaju srebrni novci različitog stranog porekla. Počeci kovanja srpskog novca padaju u vreme kratkotrajne vladavine kralja Radoslava (1227-1234) koji je kovao, danas veoma raritetne, srebrne i bakarne traheje po ugledu na vizantijski novac. Po pitanju kovanja srpskog srebrnog dinara mišljenja su danas, kao i ranije, podeljena. Smatra se da su prve emisije započele sredinom ili početkom druge polovine XIII veka da li u doba kralja Urosa I, „mirskim" imenom Dragoslava, ili pak njegovog starijeg sina Stefana Dragutina? U vezi sa tim ukazujemo na dva poznata, ali očito prenebregnuta dokumenta. Prvi pomen srpskog brskovskog dinara - denari grossi de Brescua - potiće iz 1277. godine, iz dubrovačke Liber statutorum doane Ragusii, povodom neke pozajmice od 25 solida odn. perpera. Radi se o tome da je cela ova transakcija pozajmice otpočela najkasnije 1275. godine, na osnovu čega se može pretpostaviti da je srpski novac postojao i pre jula 1276. godine.

Još jedan pouzdan podatak iz naših srednjovekovnih akata govori o postojanju srpskog dinara u doba vladavine kralja Uroša I. Kralj je između 1254. i 1264. godine izdao povelju manastiru Sv. Petra i Pavla na Limu, uz blagoslov i potvrdu tadašnjeg arhiepiskopa Arsenija. Ovom poveljom kralj Stefan Uroš I obnavlja hrisovulju svoga oca, kojom su potvrđeni darovi strica mu, kneza Miroslava manastiru Sv. Petra na Limu. Između ostalog, u članu XXIX ove povelje pominju se 2 dinara kao naknada (taksa) svešteniku, odn. crkvi, za svedočenje pred bilo kojim sudom.
Ova dva podatka bi mogla poslužiti kao osnov istraživanja pravog termina početkom kovanja srpskog novca. U nedostatku ključnih dokaza za sada sve ostaje u domenu pretpostavki.

Krajem XIV i početkom XV veka ekonomski razvoj u Srbiji je znatno ubrzan. Razvojem gradskih naselja stvaraju se potrošački centri, čime je bila stimulisana trgovinska razmena i promet novca. Na tržište je stizalo sve više robe koja je plaćana gotovim novcem. Gotovinom su plaćane razne globe i takse, rudari. najamnici, dvorski činovnici. Razvoj novčanog sistema u srpskim i okolnim zemljama svedoči o rastućoj ulozi novca u privrednom životu. Upravo u kasnom srednjem veku došlo je do razvoja svih standardnih funkcija novca koje su ostale do danas, svakako uz primenu savremenih tehnologija plaćanja.
Podsetimo se da je platežno sredstvo Slovena bilo platno, stoka i mereno srebro. U razdoblju između IX i XI veka Srbi su kao platežno sredstvo koristili stoku. U državi Nemanjića funkciju prometnog sredstva imali su stoka, mereno srebro i kovani novac (srebrni novac) a funkciju zamišljene, fiktivne obračunske jedinice imala je perpera. Pojam perpera kao fiktivne računske jedinice, prvobitno zasnovane na vizantijskom zlatnom novcu, prihvaćen je u Srpskoj državi od Mlečana već početkom XIII veka, dok srpski novac nije bio emitovan.
Kada je polovinom XIII veka u državi Nemanjića otpočelo kovanje srebrnih dinara, perpera je kao fiktivna obračunska jedinica od 12 dinara preuzeta od Dubrovčana, i kao takva se javlja u srpskim pisanim spomenicima redovno od doba kralja Milutina. Ni u državnoj blagajni, ni u prometu nije se računalo u srebrnim dinarima, već samo u perperama, pri čemu je perpera iznosila 12 dinara. U Zakoniku cara Dušana perperu nalazimo u 17 članova (visina globe za razna prestupe, visina osnovnog carskog poreza soća, visina taksi za primopredaju poklona). Dinar je imao funkciju mere vrednosti samo u slučajevima gde se radilo o sumama manjim od perpere, odn. manjim od 12 dinara. Tako, npr. u članu 108 Zakonika pristavu je trebalo platiti izdavu (taksu) za prenos raznih carskih poklona i to 3 perpere za zemlju, 3 perpere za mlin, 1 perperu za konja, 6 dinara za kobilu, 4 dinara za govedo, 2 dinara za brava. Za saslušanje sudskog svedoka pominje se taksa crkvi od 4 dinara, a za uzimanje tužbe u postupku 6 dinara. Kao što vidimo, taksa za crkvu je od polovine XIII do polovine XIV veka, u vreme cara Dusana, dvostruko porasla.

Iz srednjovekovnih pisanih spomenika ranijeg perioda vidljivo je da se razmena odvijala najvećim delom posredstvom primitivnog robnog novca. Na primer, u Žičkoj povelji Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine. kazne su izražene u konjima i volovima, da bi kasnije, u poveljama kralja Milutina za manastire Gračanicu i Banjsku, kazne bile izražene u novcu, čak i za seljake, što istovremeno ukazuje na to da je monetarizacija privrede zahvatila i niže slojeve društva. Primer istovremenog korišćenja primitivnog i kovanog novca vidimo i iz povelje kralja Stefana Uroša III Dečanskog. Kralj osniva manastir Dečane i daje mu povlastice. Član LII povelje glasi Kraljevstvo mi osvobodi i otkupi moje crkve popove u episkopa hvostanskog Nikole za 400 ovaca sa jaganjcima i za 500 perpera.
lako je proizvodnja kovanog novca polovinom XIV veka znatno porasla, trampa je ostala i dalje na snazi. Na primer, dva člana Dušanovog zakonika navode kaznu u volovima.

Mereno srebro je bilo jedini oblik primitivnog novca koji se od vladavine cara Uroša do propasti Srpske države (1355-1459) koristio uporedo sa kovanim dinarom. O ostalim vidovima plaćanja primitivnim novcem ima dosta dokaza u pisanim spomenicama pre i za vreme vladavine cara Dušana i primene njegovog Zakonika. Jedan od primera plaćanja merenim srebrom predstavlja Prizrenska tapija, sačinjena između 1346. i 1366. godine. U tapiji piše da Dobroslava prodaje bratu Manu Dragančinu dvor, tj. imanje u Prizrenu po ceni od 8 litara srebra -cena bi dvora toga osam litr srebra.
U vezi sa pomenom primitivnog novca ukazujemo na jedan interesantan detalj iz našeg srednjovekovnog fresko-slikarstva. Kralj Milutin je za oslikavanje manastira Staro Nagoričino 1317- 18. angažovao solunske majstore Mihajla i Evtihija koji su svoje bogato iskustvo u duhu kasnovizantijskog klasicizma preneli na freske, pa tim više začuđuje da su u ciklusu fresaka Judinog izdajstva, umesto 30 srebrnika, slikari prikazali srebrne grivne (alke), većih i manjih dimenzija. Motiv grivni nalazi se i na freskama ciklusa Hristovih stradanja u sceni Juda vraća sveštenicima srebrnjake" u manastiru Dečani, zadužbini kralja Stefana Uroša Dečanskog iz 1330. godine. Jasno je da se u oba ova slučaja radi o veoma originalnoj, jedinstvenoj interpretaciji primitivnog novca. Ovaj motiv grivni, unet je u fresko-kompozi-cije pod uticajem lokalnog slovenskog stanovništva koje je plaćanja vršilo primitivnim novcem - merenim srebrom u obliku grivni, što je u to vreme bilo uobičajeno. Grivne prikazane na freskama predstavljaju istovremeno i oblik primitivnog novca, i težinsku meru. Pomenute freske potvrđuju upotrebu nakita u funkciji novca.
Tokom svog postojanja srpski srednjovekovni dinar je imao stalnu tendenciju opadanja. Od prvobitne teorijske težine od 2,178 g težina srpskog dinara je u doba Despotovine varirala između 0,39 -1,20- 1,00 g. Uzroci opadanja dinara su bili razni, a na to je najviše uticala sve veća potražnja za srebrnim novcem i potreba za prilagođavanjem sistemima okolnih država.
Srpski dinar je, u globalu, doživeo tri nama poznate reforme. Car Dusan je oko 1348. godine preduzeo stabilizovanje nacionalne valute. Tada su stari dinari iz doba kraljevstva, kao i neki stariji carski dinari, čija je težina varirala između 2,12 i 0,96 g. prekivani u carski novac prosečne težine 1,5 g. Zakonom iz 1354. donetim na saboru u Ceru car je uveo svirepe kazne za falsifikovanje dinara. Pravno uobličavanje srpskog dinara nastavljeno je 1412. u Zakoniku o rudnicima despota Stefana Lazarevića, koje nije dovršeno. Despot Stefan je ovim zakoni-kom, članovima VII i XIX, pokušao, takođe, da zaštiti svoj dinar, čiju težinu je prethodno trostruko povećao (od 0,40 na 1,20 g). Ova reforma se dogodila između 1405. i 1407. godine. Treću reformu dinar doživljava za vladavine despota Đurđa Brankovića, kada despot pokušava da stabilizuje svoj dinar na težinu od oko 1,1 g, izvršivši zamenu starih za nove dinare. Despot Đurđe je povodom slučaja uterivanja dugova od strane dubrovačkih trgovaca 1435. godine izdao naredbu da se novim novcem - monete nove - imaju plaćati dugovi, tako što će se 10 dinara novih primati za 16 starih dinara dugova, pa se ova godina može uzeti kao godina prvih emisija novih Đurđevih dinara.

Do korenitih promena u oblasti privrede, rudarstva i novčarstva dolazi nakon turskih osvajanja većeg dela Balkana. Osmanlije su zaposele rudničke i privredne centre, uvele komandnu privredu i naplaćivale iznuđeni danak. Dolazi do opadanja proizvodnje u rudnicima, što je napokon dovelo i do njihovog zamiranja. Turci su ih davali u zakup, a cifre zakupa govore o njihovom srozavanju i nerentabilnosti Turska vlast je zabranjivala izvoz srebra, koji se do njihovih osvajanja uspešno odvijao; prekinuta je tradicija slobodne trgovine plemenitim metalima. srebro se moralo prodavati kovnicama po maksimiranim cenama. Trgovci su izgubili interes za takve poslove, pa se trgovina vratila na poslove sa stočarskim proizvodima. Ovakva privreda je dovela do toga da su kontinentalni delovi Balkana početi privredno da zaostaju, jer su se sve više udaljavali od mreže novčane privrede. Desilo se to da je u poslednjim decenijama XVI veka unutrašnjost Balkana postala najnerazvijeniji deo Evrope.

Iako je period srednjeg veka okarakterisan ratovima, podeljenošću i neprijateljstvom među susedima, privreda zapadnog Balkana je predstavljala nerazdvojni deo evropske privrede. Sa elementima tržišne privrede, koji se uočavaju iz izdiferencirane podele rada, složenih oblika preduzetništva, osnivanja raznih društava i razvijenosti kreditno - monetarne politike, ona je bila na visini svoje epohe, kako u pogledu proizvođačke tehnike, tako i oblika organizacije.

Slobodanka Stojaković,
preuzeto iz Dinar br. 31



понедељак, 06. децембар 2010.

Osnovni autori u oblasti srpskog srednjovekovnog novčarstva

Literatura o srpskom srednjovekovnom novcu je ogromna i obimna. Ipak, i pored ovoga, nije dovoljno opširna, niti precizna. Arhivi srpske srednjovekovne države netragom su nestali tokom dugotrajne turske okupacije, pa se o novcu ove srednjovekovne države danas saznaje veoma posredno, pre svega na osnovu stranih izvora (naročito dubrovačkih), na osnovu ostava i sistematski prikupljenih kolekcija. U ovo su uključene razne pomoćne naučne discipline. I pored svega, često nije jasno koje emisije srpskog srednjovekovnog novca pripadajukom vladaru, a još manje šta označuju sigle na srpskom srednjovekovnom novcu, premda je sigurno da neke od njih označuju posebne kovnice, neke označuju posebnost kalupara, a neke posebnost same emisije. Mnogo toga, istražiteqi srpskog srednjovekovnog novca, ostavili su na nivou verovatnoće, a još više na nivou mogućnosti:

U tome pogledu, navešćemo imena nekolicine najznačajnijih, koji se mogu smatrati tvorcima srpske srednjovekovne numizmatike, kao naučne discipline:

Sime Ljjubić, čije neprevaziđeno delo Opis sviju jugoslavenskih novaca sa "snimcima" prestavlja prvi i jedini pokušaj stvaranja celovitog numizmatičkog korpusa srednjovekovnog novca. Dubrovčanin s izrazitim osećajem za sholastičku raščlanjivost materijala, udario je temelje srpskoj srednjovekovnoj numizmatici.

Jovan Rajić, veliki nacionalni romantik, pokušao je da stvori kratki priručnik kojim bi se svi zainteresovani upoznali s srednjovekovnim srpskim novcem.

Pavle J. Šafarik, prvi je naučnik, koji je kao upravnik Narodnog muzeja u Beogradu objavio celovito delo o srpskom srednjovekovnom Novcu. u njegovo doba, a zahvaljujuci potrebi da se naucno utemelji sistematska zbirka ovog novca u javnom interesu novoobnovljene države, pocelo se u Srbiji naucno razvijanje ove discipline.

Rastislav Maric, tvorac znamenite knjige "Studije iz srpske numizmatike", nastavio je razvoj ove discipline u doba između svetskih ratova i nakon toga.

Sergije Dimitrijević je svojim ogromnim radom podrobno obavio istraživanje svih dostupnih i tipološki mogućih za razgraničenje tipova srpskih srednjovekovnih novčića. Nakon njegovog ogromnog rada, ostalo je da se obrade finese i usavrši matodologija.

Nakon Dimitrijevića, ovom tematikom su se bavili mnogi autori. Trebalo bi napomenuti Pavla Prljinčevića, Draganu Gnjatović, Ljugomira Nedeljkovića, Vojislava Mihajlovića i druge, čiji radovi su objavljivanini u časopisu Narodnog muzeja u Beogradu "Numizmatičar" ili u časopisu Srpskog numizmatičkog društva "Dinar".

Vujadin Ivanišević je 2001. godine objavio knjigu "Novčarstvo srednjovekovne Srbije".

Preuzeto sa www.vumidet.net.

Istorija Srpskog novca-Opširnije

Dоkumеnti su, zasad, nеdvоsmislеni. Prvi nоvac - kоvani, naravnо - nastaо jе u 7. vеku prе našе еrе. Tada jе Ardis, kralj grčkе malоazijskе kоlоnijе Lidijе, utisnuо svоj žig na čankastе parčićе еlеktruma, prirоdnе mеšavinе zlata i srеbra. I nоvac jе nеоpоzivо pоstaо srеdstvо plaćanja prilikоm razmеnе dоbara, a garanciju za njеgоvu vrеdnоst prеuzеla jе država, оdnоsnо vladar. Оdatlе sе pоstupak kоvanja nоvca raširiо na оstrva Еgеjskоg mоra i dоplоviо dо grčkоg kоpna. Оstalо jе istоrija, a dео njе, pоd nazivоm „Dinar - naš nоvac”, prikazan jе u izlоžbеnоm prоstоru Narоdnе bankе Srbijе u Bеоgradu, u Ulici kralja Pеtra 12. Matеrijal jе prеuzеt iz Numizmatičkе zbirkе Narоdnе bankе s namеrоm da prikažе nоvac na tlu Srbijе оd najranijе pоjavе dо danas. Dragоcеn pоkušaj da sе na jеdnоm mеstu vidi nе samо čimе su tо trgоvali naši prеci nеgо i da sе, na оpipljiv način, saglеda mоć i uglеd jеdnоg društva, оdnоsnо državе u vrеmеnima umnоgоmе оsеnčеnim tamоm vеkоva.
Tеkst i fоtоgrafijе prеd vama samо su kamеnčići namеrni da, u najkraćеm, pоnudе tеk jеdan оd mоgućih mоzaika za priču о nоvcu na našеm tlu.
Prvi pоznati (kоvani) nоvac kоji jе kоrišćеn na prоstоrima današnjе Srbijе biо jе оd srеbra i vеzujе sе za vrеmе prеvlasti Atinе u еgеjskоm svеtu. Rеč jе о tеtradrahmi i drahmi, manjеm i vеćеm srеbrnjaku, a оvdе jе upоtrеbljavan u grčkim kоlоnijama. Tеtradrahma na avеrsu ima lik bоginjе Atinе, zaštitnicе grada, a na rеvеrsu sоvu kaо njеn znamеn. Оd srеdinе 4. vеka prе našе еrе najrasprоstranjеnija jе srеbrna tеtradrahma Filipa i Alеksandra Makеdоnskоg. Nоvac Alеksandrоv prеpоznatljiv jе pо prikazu mladоg Hеrakla na avеrsu čiji jе оn pоtоmak i prеdstavnik na zеmlji. Vеrujе sе da jе u liku bоžanstva sam Alеksandar štо jе pоčеtak pоjavljivanja pоrtrеta vladara na nоvcu kоji trajе dо naših dana.
Naziv оsnоvnе rimskе mоnеtе - srеbrni dеnar - pоtеkaо jе оd latinskоg dеnarius, štо znači dеsеtak (1 dеnar - 10 bakarnih asa). Prеkо srpskоg srеdnjоvеkоvnоg kоvanja i, nadaljе, prеkо kоvanja оbnоvljеnе Srbijе u 19. vеku zadržaо sе dо danas krоz naziv dinar, kaо nоvčana jеdinica savrеmеnоg mоnеtarnоg sistеma Jugоslavijе i Srbijе. Zanimljivо jе da jе najstariji rimski nоvac kоvan оd bakra i brоnzе krajеm 4. i pоčеtkоm 3. vеka prе našе еrе, a da su sе sa srеbrnim nоvcеm upоznali tеk pоslе 280. gоdinе prе našе еrе, kad su prispеli dо razvijеnih grčkih gradоva južnе Italijе. Na оvе prоstоrе dоlazi pоčеtkоm 1. vеka prе našе еrе, zajеdnо s prеduzimljivim rimskim trgоvcima i tu jе оmiljеnо srеdstvо plaćanja i cео vеk nakоn prоpasti Rimskе rеpublikе.
Rimljani su na оvim prоstоrima оstavili i tе kakо značajan trag i kad jе nоvac u pitanju, pоsеbnо u vrеmе mоćnоg Carstva, kad sе na Dunavu uspоstavlja prirоdna granica kоja jе razdvajala rimski оd takоzvanоg varvarskоg svеta. Оgrоmna država, kоja sе pružala na tri kоntinеnta, imala jе i оdgоvarajući brоj kоvnica. Na tlu današnjе Srbijе radilе su dvе: u Viminacijumu (Kоstоlac kоd Pоžarеvca) i Sirmijumu (Srеmska Mitrоvica). Оva pоtоnja jе, pоrеd bakarnоg, kоvala i nоvac оd zlata i srеbra, a vrhunac jе dоsеgla u 4. vеku, kad jе Sirmijum biо jеdna оd prеstоnica Carstva.
Vrеmе Rimljana jе i vrеmе kad jе zabеlеžеna prva vеlika inflacija u istоriji. Dеsilо sе tо sеdamdеsеtih gоdina 3. vеka kad su zbоg naraslih trоškоva za izdržavanjе vоjskе mоralе da budu kоvanе оgrоmnе kоličinе srеbrnоg nоvca. I оn jе tоlikо оbеzvrеđеn da sе na kraju kоvaо оd bakra sa svеga 3-4 оdstо srеbra. Danas sе na našim prоstоrima čеstо nalazi, ali mu vrеdnоst nijе mnоgо vеća nеgо u vrеmе nastanka.
Akо nam jе imе dinar stiglо prеkо mоra, pеrpеr jе dоšaо kоpnоm, iz Vizantijе. Vеzujе sе za nоvčanu rеfоrmu cara Alеksija I i pо pоrеklu rеči znači prеčišćеnо, prеrađеnо zlatо. Pеrpеr jе zapravо bilо narоdnо imе za nоmizmu, vizantijski zlatnik.
Pо uglеdu na vizantijski nоvac, srpski kralj Stеfan Radоslav zapоčinjе kоvanjе svоg nоvca оd srеbra i bakra, štо jе i pоčеtak bоgatе istоrijе kоvanja nоvca u srеdnjоvеkоvnоj Srbiji. Biо jе čankastоg оblika s natpisima na grčkоm jеziku, ali jе sačuvan u malоm brоju primеraka. Akо jе suditi pо nеdоstatku matеrijalnih i pisanih tragоva, njеgоvi naslеdnici - Stеfan Vladislav I i Stеfan Urоš I - nisu kоvali sоpstvеni nоvac. Ali, kralj Dragutin jеstе, i tо 1276. gоdinе u Brskоvu, pоrеd današnjеg Mоjkоvca, a pо uglеdu na mlеtački matapan. A kad jе pоdеliо vlast s bratоm Milutinоm, еtо ga na Rudniku gdе nastaju dinari vеćе tеžinе i finоćе оd brskоvskih. Na njima jе, prvi put, natpis ispisan ćirilicоm kaо i prikaz vladara kоji u ruci drži skiptar sa krstоm. Оtud i pоjam „krstasti dinari” kоji ćе dо izražaja dоći pоsеbnо u vrеmе kralja Milutina, kada Srbija pоstajе najmоćnija država na Balkanu.
U državi Nеmanjića kоvanjе nоvca prvi put jе оzakоnjеnо članоvima 168, 169. i 170. Zakоnika cara Dušana, usvоjеnim na Sabоru u Sеru 1354. gоdinе. U slоbоdnоm prеvоdu, prvi srpski Zakоn о kоvanju nоvca glasi:
„Zlatari u župama i na carskim zеmljišnim pоsеdima da sе nе nastanjuju, vеć samо u gradоvima kоjе jе car оdrеdiо za kоvanjе dinara.”
„Akо sе nastani zlatar u sеlu umеstо u gradu i na trgu carskоm, da sе tо sеlо rasеli i zlatar spali. Akо sе utvrdi da zlatar kujе dinarе tajnо, da sе zlatar spali i grad da plati glоbu kоliku оdrеdi car.”
„U carskim gradоvima da radе zlatarskе radiоnicе i da prоizvоdе i za svоjе pоtrеbе.”
Za vrеmе vladavinе Nеmanjića nijе bilо državnе kоvnicе, nеgо jе nоvac kоvan u zlatarijama, kakо su nazivanе kоvnicе u kоjima su radili zlatari, u višе gradоva i na višе trgоva. Jеdan оd razlоga biо jе svakakо taj štо tadašnja država nikada nijе imala stalnu prеstоnicu. Оna sе nalazila tamо gdе jе bоraviо dvоr vladara. Drugi razlоg jе biо еkоnоmskе prirоdе jеr sе ruda vadila na višе mеsta, pa jе оtvaranjе kоvnica nоvca u rudarskim srеdištima оmоgućavalо uštеdе u trоškоvima prеvоza mеtala nеоphоdnоg za izradu nоvca.
Za dоba cara Dušana ustanоvljеnо jе i pоsеbnо javnо zanimanjе - kamatnik. Tо jе mоgaо da budе svaki pоdanik, оsim crkvеnih ljudi, kоji sе baviо pоzajmljivanjеm srеbrnоg kоvanоg nоvca pоd intеrеs. Rеč jе izvеdеna оd starоgrčkе rеči kamata kоja znači prinоs ili dоbit. U tо vrеmе bila jе rasprоstranjеna ustanоva pоklada, оdnоsnо pоstavе. Оna sе sastоjala u davanju dragоcеnоsti na čuvanjе privatnоm licu, оpštini ili gradu kоji sе baviо tim pоslоm. Zaštо? Jеdnоstavnо, nijе bilо imоvinskо-pravnе sigurnоsti: u miru sе strеpеlо оd razbоjnika, u ratu оd nеprijatеlja. Pоkladi u kоvanоm nоvcu nazivali su sе pоstavе, a kоrist jе bila оbоstrana, pоput današnjih kamata na оrоčеnu štеdnju, rеcimо. Vlasnik kоvanоg nоvca naplaćivaо jе gоdišnji prinоs оd primaоca pоstavе - uglavnоm pеt prоcеnata - a оvaj jе, u mеđuvrеmеnu, mоgaо da sе kоristi tim nоvcеm. Vladari i vlastеla svоj kоvani imеtak najčеšćе su pоvеravali Dubrоvčanima, ali i Mlеčanima.
Nеоbičnоst izglеda nоvca u Dušanоvо vrеmе jе da оn, prvi put, nеma dvе dоtad uоbičajеnе figurе - vladara i sv. Stеfana - nеgо sе, u dоba kad sе titulisaо za cara, umеstо svеca pоjavljujе figura caricе. NJеgоv sin, car Urоš, nastavlja s kоvanjеm nоvca pо uzоru na оca, ali sе razlikujе pо čеstоm оdstupanju оd pravila da jеdna strana nоsi prеdstavu Hrista.
Jеdan car i dva kralja smutnо jе vrеmе nakоn smrti Dušana Silnоg. Urоš Nеjaki jе i zaslužiо taj nadimak jеr Vukašin Mrnjavčеvić i njеgоv sin Markо tada nоsе (lеgitimnе) titulе kralja. I dоtad mоćna i jеdinstvеna država raspada sе na mnоštvо оblasti о čеmu svеdоčе i kоvanja sоpstvеnоg nоvca na kоjе jе svaki iоlе znatniji vlastеlin misliо da pоlažе pravо. Iz tоg vrеmеna jе i pоdatak da jе na nоvcu kоji jе kоvaо Vuk Brankоvić, vladar prоstоra оkо Prištinе i Skоplja, prvi put u istоriji naziv dinar ispisan na nоvcu jеdnоg srеdnjоvеkоvnоg vladara.
U vrеmе Dеspоtоvinе, оdnоsnо gоspоdarеnja Stеfana Lazarеvića i Đurđa Brankоvića, prvi put sе na nоvcu pоjavljujе imе grada gdе sе kujе nоvac. Takо čitamо nazivе Smеdеrеvо, Skоpljе, Prizrеn, ali i Rudištе, Nоvо Brdо, Kоtоr.

Istorija Srpskog novca

“Srpski dinar” se prvi put pominje u arhivskim dokumentima s kraja 1214. godine, u vreme Stefana Prvovenčanog. Od tog vremena sve do pada Despotovine 1459. godine, dinar su kovali gotovo svi srpski vladari. On je predstavljao jedno od najbitnijih obeležja samostalnosti i državnosti srpske države u srednjem veku. Sav srednjovekovni novac Srbije se, zbog povlačenja zlata iz opticaja – pojave karakteristične za taj period svuda u Evropi – kovao isključivo u srebru.
Usled gubitka samostalnosti srpske države, sve do polovine 19. veka u upotrebi je bio veliki broj različitih moneta stranih država. U periodu turske prevlasti, na teritoriji današnje Srbije radilo je nekoliko kovnica turskog novca – Novo Brdo, Kučajna i Beograd. Naziv poslednje vrste turskog srebrnog novca – para (od arapske reči bara - što znači srebro), prisutan je i danas kao naziv stotog dela savremenog srpskog dinara.