четвртак, 22. децембар 2011.

среда, 20. април 2011.

SRPSKA SREDNJOVEKOVNA NUMIZMATIKA

Predavanje koje je održao prof. dr Staniša Novaković na Filozofskom fakultetu, Arheologija, 24. maja 1991. (I deo), te 20. i 27. aprila 1992. (II deo). 


Srpska srednjovekovna numizmatika, kao što je to uostalom bio slučaj i sa srednjovekovnom srpskom
državom, zauzima dostojno mesto u svetskoj srednjovekovnoj numizmatici. Štaviše, moglo bi se slobodno reći da po mnogo čemu prevazilazi kovanja većine susednih država (po raznovrsnosti, lepoti, eleganciji i maštovitosti predstava, po kvalitetu kovanja i neprekidnom iskrsavanju novih vrsta i varijanti).
Bogatstvo kovanja može se ilustrovati i sledećim primerom: u rasponu kovanja od 230 godina, tj. od vremena vladanja kralja Radoslava 1228-1234. do pada pod tursku vlast, više od 20 vladara, 15 župana i velikaša i desetak gradova je kovalo svoj novac; u pregledima sveg toga novca je dosad registrovano oko 350-400 vrsta novca, što je naravno veoma teško precizno utvrditi s obzirom na činjenicu da za pojam „vrste" različiti autori primenjuju unekoliko različite kriterijume. 

Generalno uzevši, razume se, naš srednjovekovni novac pripada zapadnoj tradiciji kovanja, a prvi primerci našeg novca kovani su po ugledu na vizantijski, odnosno na mletački novac. Po uzoru na vizantijski novac kovao je kralj Radoslav (1228-1234), sin prve žene Stefana Prvovenčanog -Jevdokije, ćerke vizantijskog cara Aleksija III Anđela (1195-1203), a muž Ane Komnine, ćerke Teodora I Anđela (Komni-na Duke), despota i solunskog cara (1215-1230). Kovao je tipično vizantijski čankasti novac „trahej". Po uzoru na mletački novac, po mišljenju većine autora, kovao je već kralj Uroš I (1243-1276), sin treće žene Stefana Prvovenčanog -Ane, a unuke mletačkog dužda Enrika Dandola, ženjen Jelenom, rođakom Karla I Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja. U pitanju je „matapan", vrsta novca na kome su predstavljene dve figure: levo vladar a desno svetitelj (zaštitnik vladarske kuće) koji između sebe drže koplje na čijem je vrhu zastava, a u natpisu je dato ime vladara, njegova titula, kao i ime sve-titelja.
Na ove dve vrste novca imamo već dve vrste natpisa - na grčkom jeziku, odnosno na grčkom alfabetu i latinskom abe cedom. To nije ništa neobično, s obzirom da je naš novac, posebno baš na početku kovanja, bio namenjen uglavnom u svrhe onoga što danas nazivamo „spoljna trgovina". Već od Stefana Dragutina (1276-1282-1316), na novcu se javlja i ćirilična azbuka. Dušanovi novci su po prilici kovani pola latinicom a pola ćirilicom, Uroša V uglavnom latinicom, a od Vukašina na dalje preovlađuje ćirilica. 

TIPOVI I NATPISI (problemi sa atribucijom)
Pored matapana možemo razlikovati sledeće tipove novca: vladar koji sedi i najčešće drži mač preko kolena, a ponekad i skiptar i glob sa krstom, stojeći vladar sa skiptrom, glava vladara, vladar jaše na konju, natpis u redovima, car i carica, krst sa ukrasima, porodični, titularni i gradski grbovi ili njihovi delovi (šlem sa jastučetom, rozetom i perjanicom, dvoglavi orao, šlem sa volujskim rogovima, lav, glava kurjaka na šlemu, kruna na šlemu, gradska kapija), monogram, titula u vidu rebusa, predstava krina, predstava pahuljice, predstava sv. Đorđa, jagnje sa krstom itd. 
 
Na naličju novca po pravilu je verska predstava i to najčešće Isus Hristos. Na osnovu tradicije i poštovanja, stariji autori su u svojim radovima uzimali kao lice novca onu stranu na kojoj se nalazi predstava Isusa Hrista. Međutim, na osnovu međunarodno usvojenih kriterijuma lice novca je ona strana na kojoj je predstavljen vladar koji je novac kovao ili njegovo ime. Pomenućemo da daleko najveći broj tog novca ima na naličju predstavu Isusa Hrista koji sedi na prestolu i u rukama drži Jevanđelje, a sa obe strane oreola je natpis „IS -HS". Druge, mnogo ređe predstave koje se javljaju na naličju, tek posle perioda kraljevstva, su sledeće: Isus Hristos ili svetitelj stoji u mandorli, ponavljanje titule i imena sa lica novca, poprsje Isusa Hrista, grb, majka božja, stojeći vladar, glava Isusa Hrista, ime kovnice „SMEDEREVO", „RUD-NIK" ili „NOVO BRDO" itd.
Što se tiče natpisa na našem srednjevekovnom novcu, kao uostalom i na novcima drugih država, na licu nalazimo ime vladara i njegovu titulu. Na već pomenutim matapani-ma koji su kovani od Uroša I do kralja Dušana, nalazimo dva natpisa „STEFAN REX SSTEFAN" pa „VROSIVS REX SSTEFSN", što unosi veliku zabunu, pa još nije sasvim rasčišćeno koji će se od tih matapana, koji se inače razlikuju još i po tome da li je vladar gologlav ili je krunisan, odnosno da li se između vladara i svetitelja nalazi zastava ili dvostruki krst, pripisati kojem od vladara.
Specifični su natpisi na novcu Dragutina iz perioda vlada-vine Sremom (1282-1316) i njegovog sina Vladislava II (1316-1323): „STEFAN RAB HRISTOV", odnosno „VLADI-SLAV RAB HRISTOV". Karakteristični su i natpisi sa „MONETA REGIS" (ili REX, odnosno kasnije DESPOT) pa ime vladara, ili ime vladara pa „DEI GRACIA REX".
Na Dušanovim carskim novcima takođe nalazimo različi-te natpise, ali je najkarakterističniji onaj sa dvostrukom titulom „STEFANVS INPERATOR ROIOM (ROMANIAE)
REX RASIE", ili ćirilički natpis „STEPAN ČAR", kao i „STE-FAN V HRISTA BOGA BLAGOVERNI CAR". Na mnogim primercima natpisi su dati sa raznim skraćenicama, a poseb-no su karakteristične skraćenice „SF - ZR" i „UŠ - ZR" na ko-madima cara Dušana i cara Uroša.
Posebnu pažnju privukli su natpisi na italijanskom „CON-TE LAZAR" i „CONTE STEFAN", još bez zadovoljavajućeg objašnjenja otkuda takva titula „CONTE". Od izuzetnog je značaja natpis „VUKOV DINAR". Treba pomenuti i novce na kojima je dato ime grada u dva reda (Prizren, Skoplje, Smederevo i Rudište), kao i folare primorskih gradova (CIVI-
TAS CATARI i dr.)


VREDNOST SRPSKOG SREDNJOVEKOVNOG NOVCA
Na osnovu kvaliteta i težine novca moguće je dosta egzaktno pratiti promene u privredi naših krajeva. Na osnovu upoređenja prosečne težine dinara pojedinih vladara, nađenih u ostavama koje je obradio R. Marić (1956), moguće je izvući nekoliko osnovnih zaključaka. Pri tom, naravno, kao prethodno važno upozorenje treba istaći da način rada u našim (i ne samo u našim) srednjovekovnim kovnicama nije omogućavao postizanje idealno jednake težine svakog primerka ponaosob. Tu se po pravilu javljaju razlike od 5 do 10% na više ili na niže, a u izvesnim slučajevima i mnogo veće - i do 25-30%. Stoga se u praćenju vrednosti novca mora uvek operisati sa prosečnim težinama.
Osnovni zaključci su sledeći: 

-     U odnosu na mletački groš (2,178), dinari tipa matapana tokom prvih pedesetak godina kovanja (Uroš I, Dragutin, Milutin, Stefan Dečanski) nisu bitno menjali svoju težinu (pogotovu u prvih 20-25 godina), što znači da su ti vladari održavali približno istu novčanu stopu. Doduše, pojedini primerci pojedinih vrsta bili su ispod težine mletačkog uzora, ali su zato pojedini primerci drugih vrsta prevazilazili težinu mletačkih groševa. To je svakako i jedan od glavnih argumenata protiv teze da je mletačka intervencija protiv raškog dinara 1282. god. (i kasnije 1291. i 1294) bila upravljena manjom težinom dinara (uostalom u to vreme se, po svemu sudeći, pazilo jedino na to da ukupna težina određenog broja komada odgovara propisanoj težini - 460 kom. u jednom kg).
-     Kasnije menjanje težine dinara nastaje krajem vladavine Stefana Dečanskog, a posebno za vreme vlade Dušana kao kralja, da bi oko Maričke bitke iznosio samo 50% od svoje prvobitne, što pokazuje da je i vrednost novca za toliko opala. Opadanje vrednosti nastavlja se i dalje, da bi tek despot Stefan na početku XV veka pokušao i uspeo da delimično podigne vrednost svog novca.
-     Na osnovu arhivske građe iz Dubrovnika i Venecije, međutim, izlazi da je vrednost srpskog novca opadala već negde između 1294. i 1309. i to za oko 10%, tako da je 4,5 srpskih dinara vredelo 4 mletačka matapana. No, kako je primetio i Mihajlo Dinić, u našim krajevima su u to vreme bili u jednovremenom opticaju dinari različite vrednosti. U trećoj deceniji XIV veka, tačnije 1331. god, oko 55 godina posle početka kovanja, 4,25 dinara vredelo je samo 3 mletačka matapana.
Ovde treba dodati da je veći deo srpskih srednjovekovnih vladara kao i nekih velikaša koji su u to vreme iskovali novac, kovali ne samo dinare, već i manje vrednosti - poludinare, a neki autori pominju i trećake i najzad majušnike (S. Dimitrijević).


ZLATNI I BAKARNI NOVAC

Govoreći o srpskom srednjovekovnom novcu govorili smo o novcu kovanom od legure srebra. To je sasvim razumljivo s obzirom da tadašnje srpske države i nisu kovale drugačiji novac. Za razliku od drugoga perioda srednjovekovnog kovanja koji karakteriše monometrički (srebro), u trećem periodu (XIII-XV vek), već sredinom XIII veka počelo se ponovo sa kovanjem zlatnog novca u mnogim državama. Međutim, ne i kod nas.
U pogledu bakarnog novca, situacija je nešto drugačija. Taj novac je, opet po svemu sudeći, kao „sitan novac" kovan samo u primorskim gradovima (Kotor, Bar, Ulcinj, Skadar, Svač i Drivast) gde je postojala, odnosno bila razvijena lokalna trgovina „na malo", dok u ostalom delu zemlje nema tragova o kovanju bakarnog novca. U stvari, sačuvani su i bkarni komadi (predstavljaju velike retkosti) i to su bakarni primerci inače postojećih srebrnih vrsta novca. Neki od tih komada nose i tragove posrebrivanja, pa većina autora smatra da je zapravo reč o ondašnjim falsifikatima redovnih srebrnih kovanja.
Kada je reč o falsifikatima našeg srednjovekovnog novca, treba dodati da postoje kovani i liveni falsifikati savremene izrade.


KOVANJE, KOVNIČKI ZNACI I
OPTICAJ NOVCA

Tokom prvog perioda kovanja (u doba kraljevstva), dve žižne tačke novčanog opticaja predstavljale su kovnice Brskovo (u dolini Tare blizu Mojkovca) i Rudnik (severozapadno od Kragujevca). Jedan i to veći tok srebrnog novca odlazio je od Brskova na jugozapad prema primorskim gradovima, a drugi manji tok išao je od Rudnika na sever i severoistok, tj. prema Sirmijumu, Banatu i Transilvaniji. Znatno manje rasturanje novca iz ovih dveju prvih kovnica bilo je prema centralnom području između njih (stara Srbija i bazen Morave). To je sasvim prirodno, s obzirom da prvi srpski novac -kako se većina autora slaže - nije bio kovan prvenstveno za svakodnevne potrebe domaćeg stanovništva, već za potrebe međunarodne trgovine.
Druge kovnice počele su da rade negde početkom XIV veka, pa sukcesivno do završetka kovanja sa padom pod tursku vlast. To su: Trepča (1303), Novo Brdo (1326), Plana (1346, u dolini Ibra jugozapadno od Kraljeva), Srebrnica (1352), Skoplje, Prizren, Ohrid, Smederevo, Rudište (neidentifikovan rudnik u blizini Beograda; pominje se u dubrovačkoj arhivskoj građi iz sredine XV veka). Veći broj kovnica, raznovrsnost tipova novca, specijalno Dušana, kao i podaci koje nam pružaju ostave, sve to sasvim jasno ukazuje da se u doba carstva novčani sistem snažno proširio na celu, sada veoma veliku teritoriju. Kasniji raspad carstva, uz prevlast oblasnih gospodara koji su u velikom broju, mada u dosta kratkom vremenskom periodu, kovali svoj sopstveni novac, doveli su do još složenijeg i raznovrsnijeg novčarstva, mada ne i do daljeg povećanja, već naprotiv do stagnacije ili do smanjivanja novčanog opticaja. Opticaj je ponovo oživeo u doba despotovine, mada je periodično bio znatno ograničeniji. 

Ne uzimajući u obzir one primorske gradove na koje se u određenim periodima prostirala vlast srpskih vladara, naš novac, to se da sasvim pouzdano zaključiti i na osnovu pisanih dokumenata, odlazio je u znatim količinama u Dubrovnik i Veneciju. Nađene ostave takođe svedoče o tome da je taj novac (to se uglavnom odnosi na prva dva perioda kovanja - kraljevski i carski) cirkulisao zaista široko, i to pored Italije, u Grčkoj, još više u Bugarskoj, odnosno u Rumuniji i Mađarskoj.
Polazeći od prakse da je još u starom veku svaka kovnica imala svoju oznaku koju je stavljala na komade izrađene u njenim radionicama, neki autori (pre svega R. Marić), pokušali su da različite slovne oznake, koje se inače u velikom broju javljjaju na nekim našim srednjovekovnim komadima, povežu sa kovnicama, mada su smatrali da u nekim slučajevima mogu predstavljati samo ukras. Ali raznovrsnost tih slova i njihovih kombinacija je tako velika da je R. Marić morao da uvede mnogo sasvim proizvoljnih pretpostavki. Pojedine slovne oznake pripisivao je pojedinim kovnicama, npr. ozna-ke S, ili S - S ili samo S trebalo bi da označavaju kovnicu u Skoplju i sl. Pored svega masa slovnih oznaka ostala je, razu-me se, neodgonetnuta! 

Jedan drugi autor (P. Prljinčević) je nedavno (1981) izneo znatno verovatniju hipotezu o tome šta znače te različite slovne oznake. Uočavajući dosta jasno razlike između različitih majstora - kalupara, pre svega na novcu Stefana Dušana, Prljinčević je pretpostavio da različite slovne oznake kod istog kalupara predstavljaju njegovu ličnu evidenciju o broju izrađenih klupa (jedan određeni broj za svaku oznaku), od čega je, nema sumnje, zavisila visina njegove zarade. 

 
OSTAVE SRPSKOG SREDNJOVEKOVNOG NOVCA
Proučavanje ostava ima zaista vrlo veliki značaj za numizmatiku, a posebno za razrešavanje raznih problema u onoj numizmatici o kojoj imamo oskudna ili nikakva otkrivena pisana dokumenta, kakav je slučaj sa našom numizmatikom (atribucija novca, hronologija kovanja, vreme kovanja, diferenciranje majstora - rezača kalupa, dobijanje različitih podataka o emisijama i opticaju određenih vrsta novca, vrsta legura, koliko je komada izašlo iz jednog kalupa itd). 
Dosad je poznato svega stotinak registrovanih ostava srpskog srednjovekovnog novca, od kojih je najbrojnija (Kosovska ostava) sadržavala nekoliko hiljada komada (registrovani deo tek 2531 komad); većina ostava broji od nekoliko komada do nekoliko stotina komada, što govori o retkosti tog novca u odnosu, recimo, na rimski ili vizantijski novac. U stvari, ukupna količina do sad nađenog i sačuvanog srpskog srednjovekovnog novca ne prelazi količinu od oko 40.000-50.000 komada, koliko je inače mogućno naći u jednoj jedinoj ostavi rimskog novca! (na primer Niš 1936).